Позната на локалу и као Омора, смрча је високо дрво сјеверне Европе и планинских станишта средње и јужне Европе. Јужна граница су јој планине Балкана. На подручју Хан Пијеска широко распрострањена, на цијелој општини, у заједници са јелом и буквом. Стабла су висока и до 50 m и могу достићи пречник од 1 m. Корјенов систем је плитак, па често страда од вјетра и снијега. Такође често страда од инсеката, поткорњака који изазивају сушење смрче на великим површинама. Једна од основних врста у шумарству и изузетно цијењена врста у грађевинарству и преради дрвета.
Позната и као клека, боровица, боба, врста је четинара из породице чемпреса (лат. Cupressaceae). Клека је зимзелени четинар, који расте као мало дрво или грм (што зависи од станишта). Плодови клеке су сочне шишарке, које сазријевају двије године након цвјетања. Ово је углавном пионирска шумска врста, која заузима природне избочине стијена и друга мјеста са скелетним земљиштем и обилном сунчевом свјетлошћу у шумама. Плод смреке се користи се у фармацији, за производњу ликера и слично.
Широко позната врста јер представља једну од омиљених гљива која се користи у исхрани. Препознатљива је по смеђецрвенкастом шеширу и црвенкастој мрежици на дршци. Расте у свим типовима шума, али углавном близу четинара и на већим надморским висинама. Клобук је широк 5-20, ријетко и до 30 cm, углавном правилан и врло меснат. Руб клобука је неједнако спуштен, али оштар и јасно дефинисан. У почетку бива ужи од дршке, потом полукружан, а на врху (тјемену)помало спљоштен, рјеђе испупчен. Дршка је чврста и дебела. Висока је 5 – 13 cm, дебљине 5 – 8 cm У почетку је округласта па трбушаста, потом се при врху помало растегне. Месо је бијело, чврсто, сочно, угодног мириса и укуса који подсјећа на љешнике. Приликом попречног пресјека не мијења боју. Боров вргањ је јестива и укусна врста која се припрема на различите начине. На нашем подручју расте углавном у августу и септембру.
Је врста високог листопадног дрвета. Буква достиже висину 30-40 m и пречник стабла до 2 m. На горњој граници ареала стабла су знатно нижа, искривљена и жбунастог облика. Буква је једна од најзначајнијих шумских врста. Дрво букве користи се у различите сврхе: за гориво, у индустрији намjештаја и грађевинарству, за добијање целулозе и др. Сjеме (буквица, буков жир) букве користило се у људској исхрани од праисторије. Сакупља се са земље, када буквице отпадну. По укусу је најсличније сjемену љешника. Још је Плиније писао да је буквица од свих орашица најслађа за јело. Хљеб са додатком брашна од буквиног жира на Кавказу се сматра специјалитетом, а уље од буквица убраја се у најквалитетнија јестива уља. На подручју Хан Пијеска је по заступљености трећа врста, после јеле и смрче, а јавља се у шумама заједно са њима.
Је жбунаста биљка из породице врјесова (Ericaceae). Жбунаста биљка висине до 50 cm са густим и танким гранчицама изразито оштрих углова и зелене, сјајне коре. Плод је сјајна бобица плавоцрне боје и благо накиселог укуса, која сазријева од јула до септембра. Плодове је најбоље користити у свјежем стању или као сок. Осим сока од њих се могу правити укусни и квалитетни сирупи, џемови, компоти и др. само што се кувањем губи витамин Ц. Листови имају дејство кардиотоника, диуретика, холерика и адстригенса. Користе се као састојак биљних мјешавина за лијечење дијабетеса тип 2 као и код поремећаја дигестивног тракта.
Познат и као: медвjеђи лук, дивљи лук, је самоникла врста из породице лукова (Alliaceae). Има велику хранљиву вриједност. Позната је самоникла јестива и љековита биљка. У близини овог локалитета је има на падинама врхова Велика и Мала Игришта. Расте у априлу и мају и простире се на великим површинама.
Сријемуш се од давнина користи као укусно прољећно поврће и дјелотворна љековита биљка. Млади листови богати су витамином Ц и каротином. Као веома укусан и здрав додатак јелима користе се листови, луковице, а понекад и сјеме. Код дуже употребе снижава крвни притисак и холестерол у крви. Може се користити код цријевних инфекција и желудачно-цријевних болести. У нашем народу постоји вјеровање да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сријемуш.
Потребно је правити разлику између сријемуше и мразовца (Colchicum autumnale) који је отрован.
Јела је високо дрво и може израсти до преко 50 m са пречником стабла преко 2 m. Круна је у младости конусна, касније ваљкаста, а код врло старих стабала има затупаст врх. Иглице на врху усјечене (не боду), шишарке „сједе“ на грани, тј. окренуте су на горе, за разлику од смрче код које висе. Нема смолу. Најзначајнија и најзаступљенија врста у шумама Хан Пијеска.
Један је од најважнијих четинара сјеверноамеричког континента, како по својој распрострањености тако и по огромном шумском богатству које садржи. Дакле дуглазија не живи у Европи (од природе). Међутим у Хан Пијеску, тачније на улазу у село Љесковац постоји група стабала старих око 100 година са изузетним димензијама. Дуглазија је занимљива и по томе што њене иглице када се протрљају изузетно пријатно миришу, на нешто што подсјећа на лимун или киселу јабуку.
Или Ђурђевача је једна од најукуснијих гљива уопште. Припадник је породице шампињона. Расте по ливадама а трава гдје расту редуше је изразито зелена и у облику круга. Такве локације се називају редушњаци. Име ђурђевача је добила зато што се обично јавља око дана светог Ђорђа, дакле крај априла и мај мјесец, зависно од временских услова.
Је четинарско дрво из породице Pinaceae. Високо до 40 м, достиже старост до 200 година. Корен му је развијен и обликом прилагођен подлози, а крошња свијетла, разријеђена, код одраслих примјерака у горњој трећини стабла. Стара кора је сиво-браон боје, млада жуто-браон до црвенкасто-окер, опада у виду неправилних љуспи. Двије иглице у пршљену. Расте на пјесковитим, замочвареним и тресетним стаништима. Бијели бор је важна врста у пошумљавању огољених пјесковитих површина и камењара. Дрво је квалитетно, користи се у грађевинарству и дрвној индустрији. Као декоративно дрво, често се користи и у хортикултури.
Је врста биљке која је распрострањена широм сјеверне Земљине хемисфере. Највише је распрострањена у умјереној Европи и умјереној Азији. У односу на гајене јагоде, много је ситнија и није толико слатка, али су јој мирис и укус много јачи. Расте углавном по ободима шума. Дивља јагода је вишегодишња биљка, која достиже висину и до 30 cm. Ризом је ваљкаст, а стабљика усправна или устајућа, листови су прстасто сложени, на наличју су длакави и свјетлији, јајастог су облика, а налазе се на дугим длакавим петељкама. Цвјетови су појединачни, углавном двополни, пречника 15 mm. Јављају се у мају и јуну. Плод је збирна орашица, сочна и богата шећером. Често расте поред путева и изузетно је цијењено шумско воће.
Је јестива гљива која се лако суши, као и остали смрчци. Расте од априла до маја. Висина клобука је 4,5-6 cm, ширина: 2,5-3,5 cm. Издуженог, чуњастог облика, најчешће зашиљен на врху, а ријетко заобљен. Висина дршке је 2-4 cm. Редовно је краћа од клобука, ријетко је виша од једне трећине гљиве. Ваљкастог облика, није задебљана у дну, а ријетко има једну или двије слабе бразде. Површина дршке је брашнаста и остаје бијела све док не остари. Месо је танко, али дебљим га чине ребра. Ломљиво је, воштано и бијело, са слабим, али посебним мирисом смрчака и угодним укусом. Налази се искључиво поред смрче и јеле, по ободу шуме у трави, на пропланцима, путевима, често и крај пањева. Расте у групама, а и појединачно. Изузетно цијењена гљива.
Израду веб странице, кроз EU4Agri пројекат, подржала Европска унија. Израду web странице, кроз EU4Agri пројекат, подржала Европска унија. За њен садржај је искључиво одговорна Општина Хан Пијесак и он не одражава нужно ставове Европске уније.
© 2023 Visit Javor
